Iako to nikad nije bila moja glazba jer san punker i rocker u duši po opredjeljenju, Daleka obala je tamo krajem osamdesetih bila dio našeg života. I dan danas čovik može pustit suzu na njihove balade, onako iz duše, bez puno filozofije.
O toj priči i samim počecima benda popričali smo s Hrepom na eventu u Tučepi “To lito 85-e”, di se kroz multimedijalnu priču vraćalo na prve korake Daleke obale. I iskreno, to je bila samo potvrda onoga šta smo mi već odavno znali, publika ih je nosila puno prije nego šta su ih diskografi uopće shvatili.
Djelić atmosfere u Tučepi donosimo i na našem Instagram profilu, di možete pogledat video i osjetit bar dio te priče.
U drugoj polovici osamdesetih Daleka obala još nije imala nijedan službeni album. Postojale su samo garažne snimke, ali to nikome nije smetalo. Dapače, baš te presnimljene kazete kružile su gradom u tisućama primjeraka i postale nešto posebno, nešto šta je praktički svako ima.
Te pisme su se pivale svugdi, u parku, na klupama i zidićima, uz more, po vlakovima i na putovanjima, pa čak i na utakmicama Hajduka. U Dalmaciji si ih moga čut na svakom kantunu, u kafiću, u autu ili iz nečijeg prozora. Grad je doslovno živio njihove pisme, iako bend još nije ima ništa službeno vani, šta je bila situacija kakva se nije pamtila ni prije ni posli.
Prvi koncerti krenuli su krajem osamdesetih, negdi 1989. ili 1990., na platou isprid Koteksa i na Voćnom trgu. Publiku je većinom činila Torcida, a atmosfera je bila sirova i iskrena, baš kako i triba bit. Ban je gotovo svaki koncert bija tu, s litrom Jure kraj nogu, ka dio tog istog filma. Te pisme su tada već bile dio svakodnevice, čak i na stadionu, di su se znale pivat iz gušta i zajebancije, kao da su odavno službeno objavljene.
“Ma mi smo znali sve vaše pisme 88. i 89. Sve napamet. Imali smo te piratske snimke, vi u garaži snimali, mi u autu vrtimo, na utakmicama Hajduka, po noći u vlakovima pivamo one lipe balade… sve smo znali, a vama nisu dali da izdate album. I onda dođete u Zagreb i gori sve”, prisjeća se Boris.
S druge strane, izdavači poput Jugotona i Suzyja nisu baš bili oduševljeni.
“Ka ono, dobro bend svira, ali tekstovi su neuvjerljivi, malo djetinjasti”, govori Hrepa.
Dok su oni vagali, publika je već odlučila. I onda dolazi prijedlog da bend odsvira koncert van Dalmacije. Organizaciju preuzima splitski časopis Iskra.
Dana 23. listopad 1990. dolaze u Kulušić u Zagrebu i tu se događa ono šta se i danas prepričava.
“Cili Kulušić u transu, goru baklje, gori publika, svi pivaju sve pisme”, dodaje.
Ipak, ni to nije bilo dovoljno da se stvari odmah pomaknu.
“Nisu imali nos za to, nisu imali taj moment. Kasnije se Siniša Škarica opravdava da je on bija za, ali da je bija odbor, znaš kako je to bilo tada, svi odlučuju i na kraju se stvori neka energija da ne prođe”, govori Hrepa.
Naravno, nisu sve priče bile romantične. Bilo je i teških i neugodnih situacija, pogotovo na početku.
Na Grobnik su, recimo, došli svirat, a ono nema pojačala, mali elektronski bubanj, ništa se ne čuje.
“Publika nervozna, mi izgubljeni, i samo kroz vrata u kombi i biži ća”, prisjeća se.
Bilo je i koncerata koji su pokazivali drugu stranu medalje. Jedan dan Gripe, krcate, rasprodano, škole, posebna popodnevna svirka da mogu doći srednjoškolci, totalno rasulo. A već sutradan Fažana, mali klubić, skroz druga priča.
“Držalo nas to, ali nismo bili pravi… ja nezadovoljan kako sviramo. I onda ulazi basista iz KUD Idijota i kaže: ‘Nisam ovo dugo vidio, pravi rock’n’roll ulazi’. A mi mekani, tanki…”, prisjeća se.
Ali postoji i ona druga slika, možda i najvažnija za razumit šta je Daleka obala zapravo bila na početku.
“Meni najjači naš prvi koncert Daleke obale u Mjesnoj zajednici. To je bila takva energija… Imali smo spreman repertoar i samo smo tribali negdi zasvirat. I onda smo u toj našoj sali, di se inače drže sastanci, napravili koncert. Došlo nas tridesetak, sve ekipa, prijatelji. I na kraju ono ‘Jutros su za vas svirali…’”, govori Hrepa.
To su ti momenti koji se ne mogu nać na internetu. To je ono šta je stvaralo bend.
Cila ova priča oko Daleke obale pokazuje jednu jednostavnu stvar, publika je znala šta valja puno prije nego šta su to skužili oni koji su o tome odlučivali.
“Mi smo njih već živili, a oni još nisu imali album”, kaže.
Na kraju je Jugoton ipak popustija i izda album. Sve ostalo je povijest.
A nama koji smo te pisme pivali po klupama, u autima i na putovanjima, Daleka obala nikad nije bila samo bend. Bila je dio života. Ono nešto šta te vrati nazad u sekundi.
