Na uglu Gundulićeve i Masarykove danas je niš. Prije je bilo nekaj kaj je glumilo lokal. Čisto, tiho i prazno. Uđeš unutra i odma ti je jasno da tu nemaš kaj delat. Sve je mirisalo na novo, al nije imalo nikakvog razloga da se zadržiš. Nije dugo ni trajalo. Sad je opet prazno. A nekad je tu bilo Blato.
Blato nije bila birtija. Blato je bilo stanje. Tamno, zadimljeno, zagušljivo i jadno, al živo. Nisi dolazil zbog cuge, jer je bila koma, nego zbog jezika. Da veliš kaj ti je na pameti bez da te neko gleda ko luđaka. Stolnjaki masni, čaše mutne, al riječ slobodna.
Za stolovima su sjedili profesori kaj su znali preveč, novinari kaj su znali prerano, pisci kaj su znali da ih niko ne bu čital i likovi kaj nisu imali kam. Marginalci nisu dolazili u Blato, Blato ih je štancalo.
(Facebook/Damir Wittenberg/Osamdesete u Zagrebu)
Tam je sjedil Tin. Ne Ujević, nego Tin. S kaputom kaj je videl previše zima i pogledom čovjeka kaj zna da od života ne bu niš, al da se svejedno mora reći svoje. Znal je reći: „Ja sam rođen da budem pjesnik, a ne da budem zadovoljan.“ I to ti je bilo dosta.
Znali su se tam vući i drugi: Krleža, kad mu je pasalo i kad nije bilo pretiho; Krklec, finiji al isto sjeban; Wiesner, tih i zamišljen; Donadini, nemiran ko vrag i već napola s ove strane. Nisu se svi trpili, al su se trpili dovoljno dugo da večer prođe.
Tin je u Blatu bil doma. Tam se pilo, šutilo, blebetalo, psovalo i pisalo po salvetama i po tuđim računima. Jer kak je sam rekel:
„Ja sam siromah koji ima samo riječi.“ I to je tam nekaj značilo.
Poezija se tam nije recitirala. Poezija se trošila. Filozofija se miješala s vinom, dugovi s glavoboljom, a sutra je uvijek bilo magla. Tin je znal da se pjesme ne pišu u miru, nego u galami. Zato je i govoril: „Nije život ono kaj se živi, nego ono kaj se pamti.“ A Blato se pamtilo, makar bi sve drugo zaboravil.
(FOTO: Wikipedia)
Blato je bilo Tinovo prirodno stanište, ko Korzo, Kavkaz ili Podrum, samo bez šminke. Tam si mogel propast kak spada. Nitko te nije gnjavil s pitanjem kad buš se sredil. Svi su znali da se neki ljudi nikad ne buju sredili i da je to tak.
A kad je Tin umrl, Blato ga nije pustilo. Na njegov rođendan svake godine gorila je svijeća na šanku, kraj njegove rakije. Niko nije držal govore, niko nije pametoval. Samo bi se zapalilo, natočilo i šutjelo. I to je bilo to. Isto kak i za druge koji su tam ostavili dio sebe, za Vanju Sutlića, loza i svijeća na šanku, svake godine, bez reklame i bez patetike. U Blatu si se pamtil kak si živel, ne kak su te kasnije objašnjavali.
Tin u današnji lokal na tom uglu ne bi ni prismrdil. Ne zato kaj ne bi smel, nego zato kaj bi mu sve išlo na živce. Previše čisto. Previše fino. Previše normalno. Uostalom, tog lokala više ni nema. Kratko je glumil da je nekaj i nestal kak da nikad nije ni bil.
Tin je volil mjesta di se ne zna kak bu večer završila i dal bu sutra za kavu.
Blato nije propalo zato kaj je bilo loše. Propalo je zato kaj je bilo istinito. A istina u ovom gradu nikad nije imala dugi rok trajanja.
Danas je Blato samo priča, par pijanih sjećanja i Tinovi stihovi kaj su nadživjeli sve birtije. A Zagreb je dobil još jedan uredan prostor i zgubil jedno mjesto di se moglo misliti naglas i piti bez izgovora.
